Anacionali

„Odakle kažeš da si ti?“
„Srbija“
„Kako???“
„Srbija!“
„Ne razumem…“
„S-R-B-I-J-A“
„Sprdija? A, gde ti je to?“
„Ma ne S-P-R-D-I-J-A, nego Srbija. Serbia, razumeš?“
„Ma ne, ali nije ni važno…“

Tako je tekao moj prvi razgovor sa njim. To jest, sa mnom, samo iz nekog drugog vremena. Sreo sam se dok sam radio u bašti, sređivajući svoje domaće jagode za iznošenje na Božićnu trpezu. Jeste, bio je decembro-januar i sneg je vejao napolju, ali moje prve samoorganske jagode iz domaće radinosti rodile su bolje nego ikad. Porodica će im se baš obradovati…

Eh, „porodica“… Nije to ona „porodica“ na koju vi mislite, već više u smislu „društva“, pošto moram da se preorijentišem na „vaš“ način razmišljanja, ali „otom – potom“…
A i taj Božić na decembro-januarski datum nije „onaj“ Božić koji vi poznajete, sklepan u dva datuma, u zavisnosti da li ste „ovaj“ ili „onaj“ vernik, već Novi – kalendarski jedinstven. Nekada, kažu holo-dokumenti, proslavljao se 25. decembra ili sedmog januara, ali otkako su meseci objedinjeni, a godine ukinute, ovaj najsvetiji od svetih praznika slavi se jednog datuma, na razmeđi između dana i noći – kad ujedno i počinje prvi decembro-januar. Uostalom, dan i datumi su samo privid večnosti, pa da se vratim na osnovnu priču…

Stao je pred mene potpuno začuđen. Kao kakav slučajni putnik koji bojažljivo kroči u zemlju Nove Nade, nakon dugotrajnog puta usled kog su mu se pohabale jedine cipele s kojima je na njega pošao. A, njegove cipele bile su baš čudne, ne ove moderne, s anti-gravitacionim vazdušastim đonovima i šarenim samo-pertlama, već nekako, pa… „antikvarne“. Ne da nisu imale šarene samo-pertle, već nisu imale – nikakve pertle. A, i bile su od nekog čudnog materijala.

„Gledaš u moje kožne opanke?“, pitao me je dok je utapao zadihanost u čašu izvorske neutro-vode kojom sam ga počastio.
„Gledam u šta?“, pitah.
„Opanke! To što imam na nogama.“
„A, to. Pa, jeste da su malo čudne te cipele…“
„Vidiš, nekada je to bila uobičajena obuća tamo odakle dolazim“, reče i ostavi ispražnjenu čašu na sto, kao da se sprema za dugi govor. „Kasnije su moje ‘cipele’ postale deo folklora, nešto što se retko nosi čak i na selu. Namerno sam ih obuo kad sam odlučio da krenem na ovaj put. Znaš, prilično su udobne, što je pomalo i začuđujuce. By The Way, mogu li da se izujem?“

Njegovo pitanje zatiče me iznenađenog.

Nije sačekao odgovor, već odloži svoje „o-p-a-n-k-e“ pored drveno-ekološke stolice na kojoj je sedeo. Ukaza mi se u belim vunenim čarapama. „Umorio sam se od puta. Noge lako mogu da oteknu od toliko kilometara. E, sad mi je sve po volji“, reče. Prohladnim decembarsko-januarskim zrakom prostruja strančevo olakšanje.

Dobro, nije baš bio „stranac“, mada ja to tada nisam znao. Jer, da sam znao ko je, sasvim drugačije bih dočekao čoveka koji sam, zapravo, ja! Samo, što dolazim iz nekog drugog vremena. Tamo daleko, kad se to vreme još računalo onako kako je davno zaboravljeno. Vremena kada su još postojale te njegove „države“ i ta „S-P-R… pardon S-R-B-I-J-A“, vremena kada se „živelo“ i „umiralo“, ubijalo, kralo, lagalo, gušilo u licemerstvu i nadmenosti, verovalo da si pametniji i posebniji od ostale „sabraće“, pa, samim tim i da si značajnije biće u zrncu univerzuma ili Boga, kako ko hoće da shvati… Sad nismo imali „o-p-a-n-k-e“, nismo imali ni „k-o-ž-u“ od koje bi cipele bilo koje vrste, pa i njegovi „o-p-a-n-c-i“, bili napravljeni, jer je bilo nehumano ubijati životinje ili ljude zbog nje (uzgred, da li ste čuli da je neko nekad, u prošlosti, nosio odeću napravljenu od ljudske kože?). Naravno, u tom „Neprečišćenom dobu“, mogli ste na uličnim tezgama da kupite i obuću od sintetičke kože, ali kažu da je ta praksa napuštena da slični „surogati“ ne bi izazivali „žudnju“ za još „prošlijim“ vremenima, kada su ljudi koristili „pravu“ kožu za pravljenje proizvoda „bez kojih se, baš i moglo“…

E, pa, zbog toga sudara dve „civilizacije“, odnosno dva vremena, onog njegovog (to jest „mog“, samo davno nestalog) i mog (ovog koga živimo otkako su uvedene post-bogovske reforme nakon Velike Bolesti), odlučio sam da vam ispričam ovu pricu. Nadam se da će biti poučna… Ne samo za stanovnike te njegove (moje) S-R-B-I-J-E, S-T-A-R-U-D-I-J-E, ili već kako se zove, već i onima koji žive sada, ovde i nemaju nikakvih dodira sa starim samim sobom…

Dakle, mogli ste već da zaključite da se ovaj susret dešava u dalekoj budućnosti mog starog ja. Ostavljam na stranu iznenađenja (obojice) zbog neplaniranog susreta i pokušavam da objasnim u kakvom dobu i vremenu trenutno živim…

Otkud on uopšte u mom vremenu? Kaže da je pronašao neku „kapiju“, kojom je u stanju da putuje kroz vreme! Pitao sam ga: „Gde je ta kapija?“, ali nije želeo da mi kaže. Valjda u strahu da neću i ja da je koristim? Ali, zašto bi, to, uopšte, uradio… Meni je lepo, tu – gde sam i kada sam. Nema vremena, doba, ni godina. Nema računanja. Nema Velike Bolesti. Samo Danas i Sada… I decembro-januar, kao najlepši praznik čovečanstva.

„A ta tvoja ‘kapija’ – jel rđa vremenom?“ pitao sam ga, pokušavši da zvuči šaljivo. „Od čega je napravljena?“, podbadao sam ga dalje. „Mora da truli vremenom. Sav materijal rđa, čak i ljudske misli! Zato je potrebno bilo ‘provetravanje’. Razumete li vi to tamo, odakle dolaziš? Ili ste toliko ponosno-nadmeni da vam ne dolazi do svesti?“ Zašto si uopšte došao? Da nam preneseš klice Velike Bolesti? Kod nas nema ni bolesti, ni Bolesti. Svi smo srećni ovakvi kakvi smo. Ili, nismo srećni, nije ni bitno. Svi smo jedan i tako treba da bude. A, Bolest je opasna, može da vreba tamo gde se najmanje nadaš.

„Šta kažeš, kod vas nemate više ni ratova?“ odgovorio mi je pitanjem.

„Pa, nemamo. Nismo ih nikada ni imali, bar ne u ovoj istoriji koju stvaramo. Postalo je bespredmetno ratovati onog trenutka kada su nestale države. I „vaše“ računanje vremena. Zašto bismo ratovali? Da bismo pamtili datume „velikih“ bitaka u kojima je poginulo toliko mnogo ljudske svesti? Ili za teritoriju? Glupost. Sve ovo što vidiš, od moje samoorganske bašte, pa do povratka mog vidokruga, sve je to moje ili naše. Kao što je moje ili naše i ono na šta ću naići ako krenem malo dalje, proširivši vidokrug. Mada, najčešće nemam ni potrebu da krećem. Ljudi i misli dolaze i prolaze. Svako ostavi delić neceg dovoljno interesantnog da bi proširio moje unutrašnje ja.“
„Ja nisam došao da odem“, reče mi.
„Znam, zato ti ovo i pričam“.

Nekada, u njegovo vreme, mnogo pre Velike Bolesti, ljudi su ratovali ubijajući se međusobno, obrazlažući to najbesmislenijim razlozima. Samo retki su uživali u svom pacifizmu, trudeći se da istraju. Ratovalo se u ime država, nacija, političara, hirova… Ljudi su se ubijali zbog iracionalnih razloga, misleći da ce im biti bolje ako ubiju bližnjeg.
„Životinje su se medusobno ubijale – bar zbog hrane, rekli bi cinici, a ljudi se čak nisu ni jeli međusobno“, pokušao sam da se našalim, prilikom jedne šetnje.
„Bilo je i takvih primera, mada retko“, rece Mi, „Uglavnom prilikom velikih nesreća, kada bi preživeli morali da se snalaze jedući svoje mrtve. Ponekog tada i sami ubiše, ali priznajem, ljudi su se retko jeli međusobno.“
„Pa, što ste se onda ubijali? Zbog seksa?
„Bilo je i toga. Mnogi nisu mogli da obuzdaju svoj temperament. Ljubav, seks… nemogućnost da doživiš takve emocije…“
„Vidiš, u ovom postojanju toga nema. Svi smo slobodni da imamo koga hoćemo. Seks je uobičajena stvar. Korisna. Nema prisile. Tako smo vaspitani. I žene, i muškarci. Sve je dostupno i nema potrebe za ugrožavanjima tuđih prava na slobodan izbor i sreću. Potreba za seksom i potreba za ubijanjem jesu u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi. Vidiš, kada smo odlučili da zadovoljimo svima potrebu za seksom, nestalo je i potrebe za ubijanjem. Prestali su i ratovi. Nije više bilo priče o osvajanju teritorija, širenju država, trci za političkom moći. Seks je uravnotežio sve te animozitete nekih drugih i davno zaboravljenih civilizacija!“
„Misliš, kao što je bila Srbija?“
„Ma nebitno, ma kako da ti se zvala ta teritorija. Sve su to samo geografske odrednice koje su stvorene da bi neki ljudi gajili privid netolerantstva prema nekim drugim ljudima, misleći da ti drugi ljudi imaju bolji seks nego što je njihov. Ako razumeš šta hoću da kažem?“
„Da je seks koren svega?“
„Možeš i tako da shvatiš. Ne baš „seks“ u izvornom značenju te reči, već energija koju on oslobađa. Odnosno, energija za koju su mnogi mislili da on oslobađa, a, zapravo je Božanskog porekla“.
„A, sveštena lica? Celibat? Da li ima neke tajne u tome?“
„Zanimljiva je ta transformacija seksualne energije u neku drugu. Voleo bih da je Tesla rekao nešto o tome. Čuo si za Teslu, naravno… Čovek koji je među prvima pričao o besmrtnosti.“
„Pa on je bio Srbin! Nemoguće da nisi onda čuo za Srbiju!?“
„Ma, čoveče, nije bitno ko je odakle. Bitni su ljudi. Nekada su postojali dobri i loši, to znam. Kao i da su nekada postojale neke teritorije koje nisu bile deo jedne Celine. Sada više nema tih tvojih ‘država’. Nema ni loših ljudi. Vidiš, u ovoj Stvarnosti svi smo dobri. Nema potrebe da se prisećamo nekih drugih Prošlosti. To je sve bilo nakon preležane Velike Bolesti. Zato ni ti takav nisi bitan kao pojedinac. Ne znam ni kako si se ovde stvorio, očigledno je u pitanju neka vremenska anomalija!“

„I, šta ćemo sad?“
„Ne znam, trebalo bi da te onemogućim da dodeš u dodir sa ostalim ljudima. Tvoje priče nisu naše priče. Ali, opet, ako to učinim, ogrešiću se o Kodeks Ponašanja, koji je i učinio da postanemo to što jesmo – Ljudi!“
„A, šta ako ja ubijem tebe? Mene na ograničavaju nikakvi Kodeksi Ponašanja, jer ni ne pripadam tvom vremenu…“
„Mogao bi to da uradiš. Konačno, ti si ja! Samo što dolaziš iz neke Paralelne Prošlosti, davno izbrisane iz postojanja, jer smo pobedili Veliku Bolest“, rekao sam, gledajući ga pomiren s sudbinom. „Samo, šta bi dobio da me ubiješ? Neko vreme mogao bi da se pretvaraš da si ja, ali bi na kraju presudili tvoji instikti i bio bi razotkriven. A, dotle bi morao mnogo da se žrtvuješ trudeci se da budeš ‘nevidljiv’. Vredi li ubistvo samog sebe svega toga?“
„Da probamo“, rekao je i skočio na mene!
Skotrljali smo se niz padinu obraslu cvećem s mirisom spokoja. Uhvatio me je čvrsto, životinjski, rešen da mi dokaže snagu svog nauma. Ali, znao sam da se u toj rešenosti, zapravo, krije obmana. Njegovi motivi nisu bili čvrsti. Da bi zaštitio svoju sumnju, odlučio se da postupi impulsivno…
Odgurno me je i pao sam udarivši glavom o zemlju. Svojim para-vidom, primetio sam da mu je u tom kotrljanju spao o-p-a-n-a-k s desne noge. Ostala mu je nedirnuta levica. Zemlja na koju je pao bila je sočna, jer je vreme žetve. „Dobra godina i biće dobar rod“, primetih. Sunce je prilično pržilo, a ptičice su veselo cvrkutale. „Kakav dan za umiranje“, pomislih. Nije mi bilo žao.
Ponovo je jurnuo na mene. Oko nas je bilo zrelo klasje, tako da nas niko nije mogao videti. Bar ne ljudskim vidom. Stegao je ruke oko mog vrata, na kome su se žile opustile, kao posle dobrog seksa. „Smrt i seks, jedno rađa drugo, paradoks postojanja“, nastavih svoje promišljanje…
Nisam želeo da se branim. Znao sam da iskušava moja uverenja. Smrt se bližila i instiktivno se očekivalo da se borim. Protiv smrti i njega. Ali, kako da se borim protiv samog sebe? I, zašto? Da mu uzvratim, ugrozio bih svrhu postojanja samog sebe. I svih nas. U ovom Modernom Postojanju. Zato sam samo zatvorio oči, ostavljajući svo to klasje, i prepustio se…

„Vidiš? Mene ne možeš da ubiješ!“, rekao sam mu s iskrenim kezom na uglu usana.
„Ali…“
„Hteo si da me ubiješ i da zauzmeš moje mesto u ovom Postojanju“, pokušao sam da mu sažmem motive koje ni sam nije razumeo. „Ali, to je nemoguće. Kod Nas nema zločina, ubistava, silovanja, krađe… Sve što imamo je naše, ali i tvoje. Samim tim, i ja sam tvoj. Ne možeš da me povrediš, jer bi to značilo da i ti prestaješ da postojiš…“
„Kako?“ Pogledao me je zbunjeno.
Za trenutak sam u njegovim očima video iskreno kajanje.
„Shvatićeš jednog dana. Možda već sada, a možda sutra. Tako to ide. Niko se nije naučen rodio, niti stigao ovde!“
„Hoceš da kažeš da nas je bilo još? Mislim ‘putnika’?“
„Pa, da, malo-malo pa neko naide. Pogotovo posle Velike Bolesti. Samo, čini mi se da je ovo prvi put da je neko stigao iz te tvoje S-P-R-D-I-J-E. Ili kako vec da se zove. Dođu ljudi s istom pričom o različitim ‘državama’, ‘nacijama’, ‘poreklu’ ili kako već…“
„I, šta onda radite s tim ljudima?“, već je zvučao pomirljivije, čovek koji je malopre hteo da me ubije.
„Ništa. Baš ništa. Odu sami…“
„Gde odu?“
„Ko to zna? Neko ode levo, neko desno. Ima i onih što nastave pravo, ali brzo skrenu…“
„Sad me zezaš. Lepo sam te pitao, šta je s ostalim ‘putnicima’?“
„Pa, rekao sam ti – ne znam. I bolje što je tako. Ima svakavih. Nisi ti jedini koji je pokušao da ubije svog dvojnika. Eto, pre mesec dana (po tvojim vremenskim odrednicama, pošto mi ne merimo vreme), dolazila je kod prvih komšija preko brda dvojnica njihove ćerke duge plave kose i zelenih očiju. Kada joj je objašnjeno da je kod nas termin ‘seksualna sloboda’ utkan u Ustav zlatnim slovima, pobegla je preko livade glavom bez obzira (jel se to tako kaže kod vas?).“
„Seksualne slobode?“
„Pa da, seks je ovde izvor energije, kao ‘dobro jutro’. Napomenuo sam ti to već. Kad osetiš potrebu da se seksualno zadovoljiš, jednostavno, pozoveš prvu osobu do koje možeš da dođeš. Tako smo vaspitani, da udovoljimo drugome, a u tom udovoljavanju, ujedno, udovoljavamo i samom sebi. Nema bespotrebnih strahova, grubosti i omalovažavanja. Seksualni čin je prenosiv i koristan. Slobodan…“
„Ali?“
„Zašto bi ga neko odbijao? Još je naša pra-civilizacija, neposredno nakon Velike Bolesti, izumela univerzalnu vakcinu protiv polnih bolesti, pa više nema strahova da ćeš umreti ako upražnjavaš seks. Jesu bila skupa sva ta medicinska istraživanja, ali jednom kada je pronađena vakcina, nije više bilo potrebe da se ulaže u vojnu industriju. Praistorijski holo-zapisi kažu da su veoma brzo prestali varvaro-ratovi, a s njima i proizvodnja oružja. Sredstva su preusmerena na pravljenje vakcina za bezbedan seks, a vremenom su sva živa bića i stekla urođenu otpornost, tako da su u potpunosti mogli da se predaju čarima seksualnih nadražaja i tehnika.“
„Ali?“
„Nema ‘ali’. Slobodno uživanje u seksu uslovilo je da nestane i ono što se u pra-civilizaciji nazivalo ‘seksualnim zločinima’. Zašto bi neko uopšte nekog silovao ili podvodio, ako je uživanje u seksu svima bilo dostupno. Muškarcima ili ženama, svejedno.“
„A trudnoća? Razmnožavanje? Želja za potomstvom?“
„Sitnice! Sve je ovde i sada! Nema starenja, odnosno nema starenja u mentalnom smislu. Svi smo mi deca i lepo nam je. Kao što je uvek decembro-januar, zri žito, ptičice pevaju na livadi na kojoj smo se valjali kad si hteo da me ubiješ.
No, da se vratimo na seks i posledice. Kada neko želi da zatrudni, tu je pilula za trudnoću. Znaš, nekad su postojale pilule za prekid trudnoće, u našoj civilizaciji je obrnuto. Kad neko želi da postane majka, uzme pilulu i zatrudni prilikom prvog seksa!
S kim god hoće!“
„Dobro, to – žene? A, očevi?
„Ako hoće ostanu pored trudnice, ako ne odu. A, trudnica nađe drugog koji prihvata njeno dete kao svoje. Nema tu mesta pakosti i nerazumevanju. Svi smo mi jedno i sva deca su zajednička. Znam da ti zvuči pomalo bogohulno, ali nije. Vidiš, naša predstava Boga i njegove pravde malo je drugacija od Vaše. Vi ste imali više „Bogove“, u zavisnosti kojoj religiji pripadate. Naša jedina religija jeste – život!“
„Ali, opet pominješ ‘naše’ i ‘vaše’. Nije li to samo po sebi kontradiktorno u ‘savršenoj’ civilizaciji čiji si ti predstavnik?“
„Nije, ali doći cemo i do toga, polako…“

I dalje nije želeo da kaže gde mu je ta portal-kapija kroz koju je prošao… Nisam insistirao, jer, moram da priznam, već su počinjale da me zabavljaju te priče o putnicima-namernicima kroz vreme. Svako s svojom pričom, državom, patnjom, tugom, željom da promeni svet… A, „svet“ je bilo tako lako promeniti, samo kreneš od sebe. Potakneš tu neotkrivenu vijugu u mozgu i lepo ti je…

Proveo sam ga kroz školu umrlo-rođenih. Učionica u koju smo prvo ušli bila je puna dece.
„Ovo ti je peti razred, deca imaju po pet decembro-januara“, rekao sam mu obrazujući rukama fin vazdušni trougao. „Ti bi mogao ovde da budeš učitelj. Naravno, ako ostaneš među nama?“, pomalo sam ga začikavao.
„Kako to misliš? Šta da ih učim? I, zašto bih ostao ovde? Ništa ne razumem…“
„Znaš, ovo je svet nevinih. Već sam ti rekao da mi nismo nacionalno obeleženi, te da su kod nas svi ravnopravni, po mestu rođenja. Odnosno ‘smrti’.“
„Ponovo ne razumem!“
„Znaš li koliko, ajde da se preselim u tvoje računanje vremena za trenutak – desetogodišnjaka pogine na tvojoj Zemlji svakog minuta, svake sekunde? Statističke brojke pokazuju nam da je prosek – četiri mrtva desetogodišnjaka svakog sata. Možeš li to da zamisliš? Inače, na tvojoj Zemlji dva čoveka umru svake sekunde. Prilično poražavajuće za jednu ‘naprednu’ civlizaciju, zar ne? Pucneš prstima i neko je umro! Pucneš još jednom, opaaa… i ode još neko!!! E, vidiš, onda takvi dođu kod nas. Njihove duše. Nastavljaju da umrlo-žive. Svako tamo gde je stao. Ako se desi da na tvojoj Zemlji umre neki dečak ili devojčica od deset godina, onda dođe u ovaj razred.“…

„Vidiš, put ka nevođenju ratova nije bio lak. Morali smo najpre iz školskog gradiva da izbacimo sve lekcije koje govore o nacijama i njihovim ratovima“, govorio sam mu tiho, dok smo se kretali školskim hodnicama, ruku pod ruku. „Zašto bi opterećivali nove naraštaje nepotrebnim saznanjima o tome ko je ubijao u nekom prethodnom vremenu, pa makar to činio i u njihovo ime, to jest, ime budućih potomaka, kako su se ratne vode i njihove poklonici često hvalili u ta nemaštovita vremena“.
Pogledao sam se „ispod oka“.
„Svaka od tih nekadašnjih država imala je svoje ratne heroje i svoje ratne priče. Mi smo počeli da gradimo jedno društvo, i ako hoćeš jednu ‘naciju’, u stvari više „anti-naciju“, neopterećenu pojmom ‘državnosti’ kakvim je on postojao u dotadašnjim udžbenicima i zakonskim spisima. Mala je razlika izmedu ratnih podviga i ratnih zločina, zavisi s koje strane posmatraš, odnosno da li si pobednik ili poražen. A, svrha svega bila je samo da na tim pričama odrastu nove generacije ‘ratnika’, spremnih da žrtvuju živote svoje, ali i pripadnika svoje nacionalnosti, u nekom budućem ratu. Potpuno bespotrebno… Zašto bi ljudi ginuli u ratovima, ako postoji opasnost da u nekom pohodu pogine i neko ko, zapravo, uopšte nije ni želeo da učestvuje u njemu, a mogao je postati, recimo, slavni naučnik koji bi, da je poživeo dovoljno dugo, mogao da zaduži celokupnu civilizaciju nekim mnogo većim naučnim dostignućem nego što je ubijanje nekog sirotana s druge strane nišana. E, vidiš, kada smo izbacili takva ratnohuškačka učenja iz školskih knjiga, imali smo dobru polaznu osnovu da naučimo decu kako da, recimo, budu što bolja u pravljenju sarmi ili kućica za ptice. Šta misliš koliko bi nam vremena trebalo da izmislimo teleportaciju, način da komuniciramo na nadsvesnom nivou ili vakcinu protiv polnih bolesti da nismo jednom za sva vremena prekinuli da učimo decu o tome šta su sve i koga uništili svi ti ratni pohodi iz istorije ‘tvoje’ Zemlje, ma ko da ih je sprovodio, neću ni imena da im spominjem, znaš na koga mislim…“
Krenuvši dalje, hodnikom šarenih lebdeće-plavih zidova, došli smo do senzorskih vrata ultra-ljubičastog omotača.
„Dođi, da ti pokažem školsku biblioteku“, reče mi.
Unutra su, na udobnim policama, pažljivo bile poređane knjige očuvanih debelih korica.
„Ovo ti je literatura nekih prošlih vremena. Samo najbolji odlikaši imaju pravo da uživaju u ovoj lepoj književnosti. Što i nije naročito ograničavajući faktor, jer kod nas svi imaju visoke ocene.“
„Pa, u čemu je onda ‘štos’?“, upitah.
„Nema štosa. Selindžer, Bah, Sent-Egziperi, Kant, Hegel, Vonegat, Koeljo, Hans Kristijan Andersen… Moraš imati ‘lepo predodređenje’ da bi razumeo njihovo stvaranje. Ne možeš razumeti bitnost, ako nisi pripremljen. Isto kao da ti daju pušku u ruke, a ti pucaš. Čemu to? Imamo mi puške, ali samo da znamo da ne treba iz njih pucati. Čemu ubijanje? Čemu i pogrešno razumevanje knjiga? Da li smo mogli da ubijemo Veliku Bolest? Ne! Da li smo mogli da je razumemo? Ne, bar ne takvi kakvi smo bili… kakvi ste vi bili. Svi ti ratovi ustuknuli su pred Velikom Bolesti. U knjigama nije bilo odgonetke kako tu pošast pobediti puškama. A, rešenje je bilo tu pred nama.. vama… pred nosom“.

Nastaviće se…

Pošalji komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *