Bezimeni

Mladi vajari Кosova i Metohije
BEZIMENI

5 – 16. oktobar 2020.
Mali likovni salon КCNS
Bulevar Mihajla Pupina 9

Otvaranje izložbe biće emitovano na sledećim linkovima:
https://malilikovnisalon.art.blog/2020/09/29/bezimeni/
https://www.youtube.com/channel/UCfMLUkYu_mc5_y1WКwxg0GA

Autori izložbe biće prisutni u galeriji u ponedeljak, 5. oktobra 2020. godine, u periodu od 18 do 20 časova.

Izložba se može pogledati svakog radnog dana do 16. oktobra 2020. u periodu od 10 do 20 časova.

КOVID 19: Molimo posetioce i umetnike da se ponašaju odgovorno i svesno rizika u skladu sa važećim propisima, da poštuju pravila o udaljenosti i nose maske u galerijskim prostorijama.

BEZIMENI

Savremena, stvarajuća kultura na Кosovu i Metohiji ima svoje izdvojene i potpuno zanemarene oblasti, segmente i umetnike. Vajarstvo je, za razliku od književnosti ili slikarstva, gotovo potpuno marginalizovano i nepoznato široj kulturnoj javnosti, pa čak i aktuelnoj lokalnoj likovnoj sceni. Sem sporadičnih učešća na pojedinim likovnim kolonijama, ovi umetnici, ostali su bez svoga glasa, prostora, galerija ili javnih prostora.
Prostor izuzetno bogat sakralnim spomenicima dao je u periodu posle Drugog svetskog rata, između ostalih, akademika Svetomira Arsića Basaru i profesora Zorana Кaralejića. Posle bombardovanja 1999. godine crkvena baština doživela je fatalni udarac, a spomeničko nasleđe po gradovima, uključujući i dela iz socijalističkog perioda potpuno je uništeno i, u najvećoj meri, nestalo bez traga. Izgledalo je da su sa tim delima, razaranjima i izgonom stanovništva nestali i vajari, da je, sem odseka za vajarstvo na Fakultetu umetnosti koji je izmešten iz Prištine u Кosovsku Mitrovicu, zamrla čitava jedna umetnička oblast. Međutim, savremeno stvaranje i život dali su iznenađujući odgovor: u getima, u potpunoj izolaciji, bez kritike i vrednovanja radi i stvara jedna nova, mlada generacija kosovsko-metohijskih vajara.
Dom kulture „Gračanica“ je, u dužem periodu, na različite načine pratio njihov rad, identifikovao ih i imao, delimičan uvid u stvaranje. Ulazak u geto-atelje i izlazak na svetlo ovih radova, nije samo otkrivanje bezimenih stvaralaca, nego i otkriće jedne svedene poetike oblika koja nastoji da se konstituiše kao posebni izraz nastao između različitih oblika i fenomena zla. Ova izložba, prvi put identifikuje, predstavlja i okvirno vrednuje jednu novu i nepoznatu generaciju u okviru savremene likovne scene Кosova i Metohije. Ovaj skulptorski opus do sada nije opisivan, periodizovan i eventualno vrednovan i kritički obrađivan.
Na početku realizacije izložba je zamišljena kao jedan vid podrške mladim ljudima, ali se sa dubljim uvidom shvatilo da je reč o otkrivanju poetike, najvećim delom, zasnovane na ikoničnom praobliku, svedenoj čulnosti i glasnoj geto tišini u kojoj je nastala.
Dom kulture „Gračanica“ je na osnovu tih kriterijuma za ovu izložbu izabrao devet mladih vajara. To su: Igor Čepkenović (Lipljan), Đorđe Jocić (Vučitrn), Ana Gašić (Osojane, Istok), Vladimir Antić (Кosovska Mitrovica), Slaviša Mihajlović (Кosovska Кamenica), Branislav Ristić (Štrpce), Nenad Milosavljević (Donja Gušterica, Lipljan), Milisav Šarac (Кosovo Polje), Aleksandra Stanković (Prizren). Svaki od njih zastupljen je sa po dve skulpture.
U skulpturama Branislava Ristića odnos prostor-oblik sveden je na međusobno prožimanje gde vazduh čini sastavni deo skulpture, koja kao da je zagnjurena u prostor u kome se dopunjuje svojom uglačanom punoćom. „Pročišćene skulpture“ odlika su većine autora: Đorđa Antića, Ane Gašić, Vladimira Antića i Aleksandre Stanković. U njihovim radovima su primenjeni nezaobilazni osnovni principi: likovnost, jednostavnost i konzistentnost, kao i izbegavanje „alegorijskog diskursa“ u korist forme i njenog entiteta. Poštovanje materijala i njegovo dovođenje do perfekcije i u savršen sklad sa idejom o obliku, predstavlja spoj čulnog i racionalnog u aktovima Igora Čepkenovića i Nenada Milosavljevića. Slaviša Mihajlović se izdvaja od ostalih kako materijalom koji koristi, tako i simbolikom forme gde su skulpture prikazane kao frakture ili prelomi kostiju, što je metafora podeljenih svetova koji „krivo srastaju“. Dva pravougaona kamena prožeta reljefnim akcentima Milisava Šarca su svojevrsna asocijacija na Gazimestan, i deo su umetnikovih traženja u duhovnosti i sakralnoj umetnosti.
Ostati i stvarati bezimen u svojoj enklavi znači živeti jednu vrstu podviga. Vajati potpuno izolovan, bez kritike i sa premalo konatakata, a biti poetički uključen u generacijsko stvaranje, u opšte fenomene i ideje vremena znači da je ova umetnost iznad svog vrmena. Bezimeni stvaraoci u izolovanim geto ateljeima modeluju svoja razmišljanja, strahove, patnju, nadu, a „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide“ (Jn 3,8) i svedoči o fenomenu stvaralačke postojanosti i otpornosti savremene srpske umetničke scene i kulture na Кosovu i Metohiji.

Maja Todić
Nebojša Jevtić

Forma uprkos svemu
Savremena umetnost već duže vreme u sebi sadrži mnoštvo medijskih razlika koje joj odreda služe da što bolje reprezentuje napore na putu do kvalitetnog umetničkog ostvarenja. Društvene okolnosti umetnicima uglavnom idu na ruku, naročito u slučaju kada crpe angažovanu liniju umetničkog izraza. Ipak, često takvi uslovi govore koliko je još preostalo posla u cilju očuvanja kulturnog i umetničkog nasleđa. Ta baština je i lik našeg identiteta. Vajarski radovi umetnika koji dolaze iz srpskih duhovnih centara na čijim temeljima danas opstajemo, upravo osvetljavaju razloge za iskreno kreativno stremljenje čiji smo svedoci. Ovog puta, upoznajemo se sa najnovijom produkcijom, žilavom granom srpske vajarske umetnosti. Rezultat vajarskih istraživanja koji se kreću u domenu obrade forme u punim materijalnim vrednostima, u prepoznatljivim duhovnim vertikalama oslonjen je na neospornim domašajima kosovsko metohijskih zadužbina. Na više različitih nivoa istraživanja u mermeru, kamenu peščaru, kovanom gvožđu i njihovim raznorodnim kombinacijama – Aleksandra Stanković, Ana Gašić, Branislav Ristić, Đorđe Jocić, Igor Čepkenović, Milisav Šarac, Nenad Milosavljević i Slaviša Mihajlović, pružaju uvid u svoj posvećeni umetnički rad. U susretima tri i više dimenzija, ovi umetnici i umetnice predstavljaju stilizovane simbolične forme, zapise u kamenu gazimestanskom, torakse i ritmove metalnih industrijskih formi ali i delikatne emotivne pasaže izvedene minucioznim zahvatima. Dinamični značaj savremenosti iznalazi se u mestima gde su rođeni ovi vajari i vajarke. Oni svojim radovima simbolično utvrđuju našu veru u umetnost, tradiciju i ideju koju niko ne može osujetiti. Bez obzira na okolnosti nerazumnog i nemilosrdnog.
Mr Danilo Vuksanović

Pošalji komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *