Ciklus filmova Anjes Varde od 27. jula na RTS 2

Gledaoci RTS-a imaće priliku da pogledaju čak 35 ostvarenja jedne od najznačajnijih autorki, rediteljke i scenaristkinje, Anjes Varde, koja je ostavila dubok trag u istoriji kinematografije i bila jedna od ključnih figura francuskog novog talasa. Ciklus je na programu svakog ponedeljka, oko 23 časa.

Anjes Varda, rođena je kao Arleta Varda u Briselu, 30. maja 1928. godine. Dobitnica je niza nagrada, uključujući nagradu Evropske filmske akademije za životno delo, kao i počasne Zlatne palme u Kanu, koja joj je svečano uručena 2015. godine kao prvoj ženi kojoj je pripalo to priznanje. Takođe, bila je najstariji filmski umetnik i prva žena koja je dobila nagradu počasni Oskar (2017. godine).

Poznata po filmovima Poant Kort (La Pointe Courte, 1954), Kleo od 5 do 7 (Cléo from 5 to 7, 1961), Bez krova i zakona (Vagabond, 1985), Žako iz Nanta (Jacquot de Nantes, 1991), Anjesina plaže (Les plages d’Agnès, 2008), Varda je pripadala „Levoj obali“ francuskog novog talasa, zajedno sa Alenom Reneom, Krisom Merkerom i Margarit Duras, a 1971. bila je i jedna od retkih žena, potpisnica Manifesta 343. Bavila se i fotografijom i radila umetničke instalacije. Fokusirana na dokumentarni realizam, kritički je komentarisala društvenu stvarnost, a posebno se bavila i feminističkom tematikom.

RTS će na svom Drugom programu hronološkim redosledom emitovati čak 35 ostvarenja (kratkometražnih i dugometražnih) ove filmske umetnice, a ciklus će započeti njenim prvim i ujedno i kultnim filmom Poant Kort iz 1954. godine, koji prema rečima mnogih istoričara filma nosi titulu prvog filma Novog talasa. Za njega je vezana anegdota da je Agnes pogledala samo jedan jedini film, i to Građanin Kejn (Citizen Kane), pre nego što je napravila La Pointe Courte. Radnja filma smeštena je u La Point Courte, malom mestu koje se nalazi u blizini Sete, grada na zapadnoj mediteranskoj obali. Film prati mladi par koji tu provodi nekoliko dana kako bi odlučili da li će ostati zajedno ili ne. Pored njih gledaoci posmatraju svakodnevni život ove regije, njene stanovnike, njihove dnevne rituale, probleme, druženja, slobodno vreme… Anjes filmu daje i autobiografski momenat jer je i sama živela u ovoj oblasti i veoma dobro je poznavala, pa se u filmu prepliću dokumentarna forma i fikcija i ovim filmom ona gradi svoj pravac kog će se držati u svom daljem stvaralaštvu ali i kojim će uticati i na sam razvoj francuskog filma…

Međutim, film tada nije imao dobar prijem kod publike a ni kod kritike, pa je Anjes svoje stvaranje pauzirala na nekoliko godina… Godine 1961, vraća se sa novim dugometranim filmom – Kleo od 5 do 7, koji prenosi tačno devedeset minuta (koliko i traje film) iz života glamurozne mlade pevačice dok ona čeka rezultate testiranja na rak. Kritičari ga smatraju remek-delom koje prikazuje duh vremena u Parizu 60-ih godina, čak zanimljiviji i konceptualno elegantniji od filma Žak-Lik Godara Do poslednjeg daha.

Film Sreća (La Bonheur, 1965) je neobičan film o srećno oženjenom porodičnom čoveku čija veza s drugom ženom vodi njegovu ženu do samoubistva, a on posle njene smrti nastavlja da srećno živi s ljubavnicom. Film je veoma dekorativan, ali i pokreće mnoga psihološka i moralna pitanja.

Godine 1971. Anjes Varda bila je gošća prvog Festa u Beogradu. U okviru programa Konfrontacije, koji je osmislio Dušan Makavejev, prikazani su njen kratki dokumentarac Crni panteri i film Lavovska ljubav, u kojem glumci igraju sami sebe, a oba filma gledaoci RTS-a imaće priliku da pogledaju u okviru ovog ciklusa.

Sedamdesetih Varda je režirala i poludokumentarni film Dagerotipija (Daguerreotypes, 1975), dugometražnu studiju o ulici Dager u Parizu u kojoj je dugo godina živela, i Jedna peva, a druga ne (L’une chante l’autre pas, 1977), hroniku o petnaest godina u kojima su dve prijateljice imale sasvim različite životne stilove. U filmu Bez krova i zakona (Sans toit ni loi, 1985) Varda je producent filma o tinejdžerki koja luta bez cilja i ljudima koje sreće pre užasne smrti od radijacije.

Varda je bila supruga velikog reditelja Žaka Demija i tokom 1990. godine, kada je on već bio teško bolestan, zajedno su radili na produkciji filmske autobiografije Žako iz Nanta (Jacquot de nantes, 1991). Film je nastao na osnovu Demijevih autobiografskih zapisa, svedočenja o njegovom detinjstvu i ljubavi ka pozorištu i filmu koja ga je pratila čitav život. Demi i Varda su zajedno posedovali kuću u Parizu i posed sa starom vodenicom na ostrvu Noarmutje u Vandeji, gde su i snimljeni kadrovi filma.

Pored ovog, Varda je odala počast svom suprugu nakon njegove smrti i u filmovima Mlade dame pune 25 (Les demoiselles ont eu 25 ans, 1993), snimljenom povodom dvadesetpetogodišnjice filma Gospođice iz Rošfora; Svet Žaka Demija (L’univers de Jacques Demy, 1995), svojevrsnu biografiju Demija sastavljenu od intervjua i inserata iz filmova, kao i Anjesine plaže (Les plages d’Agnes, 2008), autobiografski film u kome odaje počast suprugu.

Anjes Varda bila je nominovana 2018. godine za Oskara za putopisni dokumentarni film Lica, mesta (Faces Places, 2017), koji je realizovala sa francuskim fotografom i muralistom Džej Arom (JR), sa kojim je putovala po selima Francuske kamionom, srećući lokalno stanovništvo, slušajući njihove priče i praveći njihove portrete. Tu prikazuje i svoj odnos s Godarom, kada ga zajedno sa JR-om posećuje u Švajcarkoj.

Na Berlinalu 2019. godine predstavila je svoj biografski dokumentarac i ujedno i poslednji film, Varda od Anjes (Varda by Agnes, 2019), koji joj je doneo Počasnu nagradu. Umrla je samo mesec dana nakon toga, u 90. godini života.

Pošalji komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *