Karlo Goldoni: Venecija, velika pozornica sveta

Jedan od najznačajnijih komediografa u istoriji svetskog pozorišta, italijanski advokat i potom majstor komedije Karlo Goldoni (1707-1793), ovekovečen je u igranom dokumentarcu Alesandra Betera na način najraskošnijih filmskih biografskih filmova koje smo sa uživanjem gledali, i koje, poput slavnog Formanovog „Amadeusa“, nosimo u pamćenju kao putokaze naše lične kulturne mape.

Karlo Goldoni rodio se u Veneciji, kojoj će potom dugovati čitav svoj ogromni opus od preko 150 komedija, u kojima je, izvodeći pritom revoluciju dotadašnjeg teatra, ovekovečio obične ljude, ribare, krčmarice i umorne domaćice sa iskrom nekadašnjeg sjaja u oku, sav taj svet koji se prosto nudio njegovom spisateljskom duhu. Posle svih tih drama, do danas, Venecija duguje njemu, svom velikom biografu, jer su Goldonijeve komedije ustvari nepogrešiva a opet bezbolna vivisekcija vrlina, mana i slabosti običnog čoveka koji predstavlja, kako tada tako i danas, osnovnu esenciju sveta.

U ovom dirljivom filmu, ulogu Karla Goldonija tumači izvanredni italijanski glumac Alesandro Bresanelo, koga u ostalim ulogama podržava brojni ansambl vrsnih glumaca koji, u kostimima iz 18. veka, pred nas donose dramu Goldonijevog života (uvek tu mora biti neke drame, iako se naizgled radi o komedijama), života koji se protegao gotovo na čitav 18. vek, i na dve tako važne države Evrope, Italiju i Francusku.

Reforma pozorišta koju je u svojim komedijama izveo Karlo Goldoni sastojala se u prevazilaženju doatadšnjih jednostavnih okvira komedije del arte, koji su pretpostavljali tipizirane likove (Pantalone, Arlekin, Pulčinela, Kolombina) koji su imali unapred zadate situacije u kojima su glumci pod maskama improvizovali, na opšte uveseljavanje publike, svoje trenutne replike. To je bilo pozorište srednjeg veka, pučki vašar namenjen zabavi prostog sveta. Karlo Goldoni je, međutim, o komediji imao drugačije mišljenje.

On je u svoje komade od kojih je jedan od najpoznatijih „Sluga dvaju gospodara“ uveo, kao prvo, pisane dijaloge, uvodeći tako umetnički prosede u pučki teatar. Glumcima su skinute maske, oni počinju da igraju posebne, unikatne likove iz naroda koji je Goldoniju bio inspiracija. Kostimi postaju realistična odela svakodnevnog sveta, uzimajući mesto tipičnim kostimima u kojima su Pantalone i družina bili vekovima odeveni. I narod venecijanski prihvatio je Goldonija i – same sebe na daskama koje život znače.

Revolucija, međutim, kao svaka revolucija, nije mogla da prođe glatko: ljuti protivnik Goldonija, grof Karlo Goci, trinaest godina mlađi od Goldonija, ali krutih nazora kao da je razlika u godinama obrnuta, plemić koji nikada nije imao nikakvo zanimanje jer je smatrao da je plemiću nedostojno da radi bilo šta, usprotivio se, u svojim dramama koje je pisao kao plemićku razonodu, i u javnom životu, postavljanju na scenu običnog sveta. Vrlo je u tom smislu relevantna scena iz ovog filma u kojoj Goci objašnjava Goldoniju svoje etičke nazore i srdito kaže, dok se voda venecijanske lagune ljuljuška pod lođom na kojoj njih dvojica stoje, da je ta Goldonijeva „Krčmarica“ društveno opasna, i da s tom svojom željom da sama bira za koga će se udati, udara u samo srce porodice.

Nakon duge tenzije između ljutih protivnika (nešto kao višedecenijski spor između Vuka Karadžića i Jovana Hadžića po pitanju reforme slavenoserbskog jezika), Karlo Goldoni, ubeđen da je Goci odneo pobedu nad njim, napušta Veneciju. Od svog grada i njegovih ljudi oprašta se jednom od svojih najboljih komedija „Jedna od poslednjih karnevalskih noći“. Na premijeri publika mu je klicala „Srećan put i vrati nam se brzo“! Svi su znali da Majstor odlazi u Pariz. Nikada se nije vratio.

U Francuskoj nastavlja tamo gde je u Veneciji stao. Na dvorovima Lujeva, u Versaju, u Parizu, podučavajući italijanskom ćerku Luja XV, sanjajući Veneciju, Goldoni piše prvo na italijanskom za italijanske teatre koji su tada bili u punom pogonu u Francuskoj, pa potom na francuskom. Na tom jeziku će napisati jedno od svojih remek dela, „Dobroćudno džangrizalo“.

Pred kraj života, počinje da na francuskom piše svoje memoare. Oslepeo na jedno oko ali još budnog duha, Goldoni nam ostavlja dragoceno svedočanstvo o svom životu, podeljenom između dve zemlje: svedočanstvo čoveka koji je život posvetio malom čoveku, protagonista del popolino, reći će on za svog klasičnog junaka. Razočaran u umetnost i pozorište, tvrdeći da više niko od sebične, samožive buržoaske klase ne ide u pozorište, ironično kaže kako će možda novi vek to promeniti.

I kada je, u liku Francuske revolucije, taj vek došao, Goldoni, u poslednjem tomu autobiografije, o tome ne progovara ni reč. Možda je to bio dug državi koja mu je ostavila penziju, koju će revolucionarna kasta koja će samu sebe istrebiti na giljotini, vođena svojim političkim interesima, ostaviti velikom piscu za koga Andre Šenije, pre nego će se popeti na pomenutu spravu za odrubljivanje glave, kaže u jednoj od scena ovog začudnog filma da on zaslužuje tu kraljevsku penziju jer je – promenio teatar i time zaslužio da bude njihov, da bude revolucionar.

Film se sastoji iz više slojeva: naratorove priče koja prati nit Goldonijevog života koji su vizuelizovani kadrovima Venecije i Versaja, potom su tu odlomci predstava po Goldonijevim komadima onako kako su igrani u njegovo vreme, kao i naši savremenici, italijanski teatrolozi i reditelji, koji svojim kratkim iskazima objašnjavaju suštinu Goldonijevog učenja o teatru. I tu je sveprisutna Venecija, sa svojim neprolaznom, tegobnom lepotom.

Osim vanvremenog užitka kog svojim vizuelnim dometima i ubedljivom glumom ostavlja ovaj izvanredni film, on u nama pobuđuje još jednu misao: misao o meri nacionalnog osećanja koje se gaji prema svojim velikanima, kojima će se, eto, tri veka posle njihovog rođenja, jedno buduće pokoljenje zahvaliti na ovaj način. Ovaj film budi tako misao o Branislavu Nušiću, čije reči stoje na kamenoj ploči današnje velike banke u srcu Beograda, na Varoš kapiji, kako je on rođen u kući koja je stajala na tom mestu, i kako se skromno nada da će jedno buduće pokoljenje to umeti da upamti. Film „Karlo Goldoni: Venecija, velika pozornica sveta“ budi dakle misao o tome koliko se ovo naše pokoljenje, danas, i ovde, odužilo velikanima koji su nas u prošlosti zadužili, ili i mi, kao Goldonijevi savremenici, kao svi savremenici svih velikana istorije, opsednuti svojim džepom i malim interesom, samo jurimo napred, dok velikani čekaju neki novi vek, i neko zahvalnije pokoljenje, koje će o njima možda napraviti jednog dana i ovakav film.

 

Odabrao i uredio: Bojan Bosiljčić

RTS 2, 2.1.2020.  20h

Pošalji komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *