U okviru ciklusa „Кontroverze u medicini“, u ponedeljak, 20. decembra, u 12 sati, u Svečanoj sali SANU, prof. dr Sonja Marjanović održaće predavanje pod nazivom „Uticaj jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja”.
Najkraće talasne dužine ima jonizujuće zračenje (kosmički zraci, alfa, beta, gama i iks zraci), a sve duže – ultraljubičasto zračenje, vidljivi spektar i infracrveno zračenje. Još su duži zraci koji se koriste za komunikaciju – radarsko i radioemitujuće zračenje i zračenje kojim se prenosi električna energija. Što je talasna dužina veća, to je energija zračenja manja.
Dobrobiti po zdravlje koje donosi zračenje određenih talasnih dužina odavno su poznate. Na primer, najveći udeo aktivnog vitamina D u ljudskom organizmu obezbeđuje se upravo dejstvom ultraljubičastih zraka na kožu. Zraci vidljivog i ultraljubičastog spektra takođe pozitivno utiču na raspoloženje, imunski odgovor i otpornost na depresiju. Međutim, danas i ovde postoje kontroverze oko procene ove koristi u odnosu na štetu koju može prouzrokovati preterano izlaganje suncu (termičko oštećenje kože, foto-starenje i povećan rizik za maligna oboljenja kože), pa se mogu naći i preporuke za potpunu blokadu dejstva sunčevih zraka stalnim korišćenjem krema za izuzetno visokim zaštitnim faktorom.
Nejonizujuće zračenje, iako nema dovoljno energije da izazove direktnu jonizaciju, može posedovati dovoljan intenzitet da izazove zagrevanje tkiva (što predstavlja mehanizam rada mikrotalasne pećnice, na primer). Međutim, postoje dileme oko štetnog dejstva radiofrekventnog zračenja još nižeg energetskog intenziteta, koje ne izaziva merljivo zagrevanje. U eri rapidnog razvoja i upotrebe sve većeg broja uređaja za bežičnu komunikaciju – pa sve do krajnjeg koncepta „interneta svega“ (Internet of Things – IoT), postavlja se pitanje da li se rezultati studija in vitro u kojima je pokazano oštećenje ćelija prouzrokovano indukcijom reaktivnih oksidativnih radikala, promenama u ispoljenosti gena i oštećenjem DNК putem, kako epigenetskih tako i genetskih procesa, mogu uzeti sa dovoljno pouzdanosti da bi se tvrdilo da radiofrekventno zračenje može dovesti do poremećaja reprodukcije u muškaraca i žena, neurobihejvioralnih poremećaja, pa čak i maligniteta. Nažalost, standardi nacionalnih i međunarodnih tela u ovoj oblasti nisu prevashodno usmereni na zaštitu ljudskog zdravlja. Najugroženija su deca (koja prva prihvataju sve nove uređaje) i to zbog nervnog sistema koji je još u razvoju, veće provodljivosti moždanog tkiva, dubljeg prodiranja radiofrekventnog zračenja usled relativno male zapremine lobanje, kao i potencijalno dužeg izlaganja tokom života.
S druge strane, jonizujuće zračenje je od svog otkrića takođe pratilo puno kontroverzi. Najpre je 1895. godine Rentgen otkrio H-zrake (danas etički neprihvatljivim eksperimentima), za šta je dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Zahvaljujući Mariji Кiri, Pjeru Кiriju i Anriju Bekerelu, poraslo je razumevanje radioaktivnosti u naučnim krugovima. Međutim, sami počeci upotrebe radioaktivnih izotopa u komercijalne svrhe obeleženi su tragedijom radnica u industriji satova koje su dvadesetih godina prošlog veka bojile brojčanike i kazaljke radioaktivnom bojom koja je svetlela u mraku, a koje su posle nekoliko godina ingestije malih količina ove boje obolele od mutilantnih oblika karcinoma vilice. U to vreme pojavljuju se, danas bismo rekli, potpuno bizarni prozvodi koji su sadržali radioaktivne izotope: radioaktivni tonici, belilo za lice i druga kozmetička sredstva, paste za zube, dečje igračke, pa čak i namirnice, koji su se reklamirali kao revolucionarni i veoma korisni za zdravlje.
Danas se zna da jonizujuće zračenje poseduje veliku energiju koja je dovoljna da u ćelijama izazove direktnu jonizaciju i time ošteti DNК. Tokom stalne izloženosti prirodnom fonu jonizujućeg zračenja, ljudi su razvili određene reparacijske mehanizme kojima se otklanjaju oštećenja izazvana tim zračenjem. Međutim, istraživanja su pokazala da ni male doze veštački izazvanog zračenja (na primer kod osoba koje su profesionalno izložene jonizujućem zračenju u industriji ili medicini) nisu bezazlene. Čak i u slučajevima gde ne dolazi do jonizacije, ili se ona repariše, zaostaje oksidativni stres sa svim svojim posledicama. Stoga se primenjuje princip ALARA (As Low As Reasonably Achievable), odnosno teži se da se izloženost primenom tehničko-tehnoloških, administrativnih i mera lične zaštite svede na najmanju moguću meru.
Savremeni čovek se susreće sa ogromnim izazovima, od kojih je izloženost jonizujućem, a pogotovo nejonizujućem zračenju najmanje predvidljiva. Efekti ove sve veće izloženosti tek treba da se utvrde. Međutim, rastuća komercijalizacija primene radiofrekventnog zračenja uslovljava priličnu pristrasnost u tumačenju rezultata dobijenih u različito sprovedenim studijama. Naučnu objektivnost je veoma teško održati u uslovima kada finansiranje projekata često zavisi od subjekata koji imaju direktan interes u toj oblasti, što jako otežava donošenje ispravnih zaključaka. Budućnost će nesumnjivo pokazati koliko će se ljudi prilagoditi „radiofrekventnom zagušenju“ i po koju cenu.
