Oštećene situacije

Zašto se čovek skoro uvek vraća u prošlost i pokušava da je rekonstruiše i objasni? Zar sadašnjost nije dovoljno inspirativna, upitna i pokretačka? Kao strastvenom, a ne isključivo racionalnom biću, čoveku je potrebna patetična reč i slika. Ne tvrdi Hegel slučajno da se mnoštvo svakodnevnog sveta, raznovrsnost neposrednog ruši u času kad nastupa racionalno mišljenje.

Radovi koje predstavljam na izložbi tiču se dokumentovanja prošlosti. O većini prikazanih događaja ništa ne znam jer sam pronašavši stare, odbačene fotografije odlučila da ih spasem od zaborava. Njihov vremenski raspon kreće se od kraja 60-tih godina prošlog veka do danas. Prikazane slike su za svakoga, osim za potomke njihovih aktera, frejmovi neodgledanih filmova. Na njima je raspon emocija koji se kreće od ekstremne sreće i veselja do tuge, patosa. Uzeti frejmovi su nalik prizorima iz Čehovljevih drama, gde nas više od radnje obuzimaju likovi i atmosfera.

Susrećući se sa odbačenim foto materijalom o kojem ne zna ništa ili onim na kojem je vinovnik proživljenog, čovek se izlaže agresiji iracionalnih ideja i impulsa. Neželjenim - odbačenim sećanjima dajem novi život i tako se neumitno prošlost kombinuje sa sadašnjošću i ponovo pojavljuje. Pored takvih naizgled proizvoljnih sadržaja drugi segmet postavke čine moje subjektivne proživljene sekvence na ruševinama hotela Fjord koji se nalazi u Crnoj Gori ( kao svedočanstva posleratne jugoslovenske arhitekture) i čiji tragovi sad egzistiraju samo kroz formu fotografije, jer od hotela nije ostalo ništa.

Da li je čovečanstvo kojem stremimo utopistički poduhvat ili iskrena želja za humanijim društvom? Kakav je grad sa svojom memorijom i da li grad doživljava svoju propast, podvrgnut tehnološkim uticajima? Da li grad gubi jedinstvo i transformiše se u prostor „rata“ i virtuelni prostor telekomunikacija? Da li se, kao što je Pol Virilio nagovestio, iza te veštački izazvane brzine nazire sklonost ka inerciji?
Nalazim da moji radovi predstavljaju grčevit otpor ubrzanosti i težnju ka vrsti autorefleksije ne samo mene kao pojedinca nego i svih nas kao entiteta i kolektiva.
Jelena Aranđelović

Otvaranje izložbe - Zadužbina Ilije M. Kolarca, 25. februar u 19 sati

Pošalji komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *