Otmica Evrope

U odjavnoj špici fascinantnog dvodelnog dokumentarca „Otmica Evrope“, vidimo crno belo lice tog Rafaelovog Mladića kako se, kao udaljena zvezda, odmiče od nas dok nam u vidik ulaze ostala remek dela evropske umetnosti koja su predmet ovog filma. To je poslednji pozdrav koji u ovom trenutku našeg postojanja možemo dati slici renesansnog velikana kojoj još nema traga.

Dvodelni dokumentarni film „Otmica Evrope“, snimljen prema istoimenoj knjizi istoričarke Lin Nikolas, govori o kulturgenocidnoj politici nacističke Nemačke koja je podrazumevala sistematsko pljačkanje umetničkih dela koja je neuki vladar Trećeg Rajha, kaplar sa neostvarenim dečačkim snom da bude slikar, naprosto želeo da ima u svojoj kolekciji. Pljačkana su i dela onih slikara koja je kaplar, ocenivši ih sam kao nakazna i degradirana, želeo da uništi. Prikrivena iza najstrašnijih zločina u istoriji sveta, ova je akcija nacista ostala donekle van šireg interesovanja evropske javnosti, i spada, kako autori ovog filma kažu, u još uvek „nedovršena posla“ Drugog svetskog rata. Jedan od tih poslova je i pronalaženje onog Rafaelovog „Portreta mladića“.

Za one koji preferiraju Holivud, reći ćemo da je o akciji spasavanja umetničkog blaga Evrope snimljen, u režiji Džordža Klunija, igrani film „Monuments Men“ (Operacija: Čuvari nasleđa), o grupi američkih oficira koji su krajem Drugog svetskog rata, dok su sa nacistima trajale ogorčene borbe u Italiji i Normandiji, svoje živote izlagali opasnosti zarad Leonardove „Dame s hermelinom“, „Gentskog oltara“, Mikelanđelove „Madone iz Briža“. U dokumentarcu koji vam večeras prikazujemo videćete nekolicinu pravih čuvara nasleđa, kako sa iskrom u oku svedoče o danima kada su pod ceradom kamiona sprovodili u svoj štab Mikelanđelove madone i Leonardova platna.

Autorka knjige-predloška Lin Nikolas, kao učesnik ovog filma, kaže u jednom trenutku kako je Adolf Hitler bio ličnost koja je, u Trećem rajhu, bila glavni pokretač ove akcije i idejni tvorac buduće nemačke kulturne politike, projektant njenih muzeja od kojih je glavni trebalo da bude u firerovom rodnom Lincu. „Nije uobičajeno da se šefovi država mešaju u umetničke stvari“, kaže autorka apostrofirajući činjenicu kako je pomenuti kulturni genocid bio plod nezdrave želje jednog sumanutog čoveka kome je u jednom trenutku istorije bilo dato da vodi jednu veliku i moćnu naciju.

Prvi deo filma govori, hronološkim redom, o počecima rata i pljačkanja, da bi se ti famozni čuvari nasleđa pojavili u drugom delu, sa svojim svedočanstvima koja su divan primer ljudske posvećenosti i plemenitosti u danima kada je za plemenitost bilo malo mesta i vremena. Jedan od njih navešće dilemu koja ih je sve vreme rata progonila: je li u ratu vredniji ljudski život ili umetničko delo? Što se tiče njihovih ličnih života, nama je danas sasvim jasno kako su pomenutu dilemu razrešili, tih opasnih dana, oni sami.

U filmu se pojavljuju i obični stanovnici Firence, Lenjingrada, Varšave, Monte Kasina, Pariza… koji se sećaju dana kada su im gradovi pljačkani i uništavani, nećemo zaboraviti pojavu Žaka Altmana, pariskog Jevrejina, koga nacisti iz voza za Aušvic preusmeravaju na novo odredište, parisku železničku stanicu Pariz Austerlic, gde je na početku rata stvoren ogromni depo jevrejskih dragocenosti, pokradenih u njihovim domovima, među kojima Altman, koji je sa sunarodnicima doveden tu da pakuje opljačkana dobra da bi bila transportovana u Nemačku, jednog dana prepoznaje predmete iz svoje kuće iz koje su u smrt Aušvica odvedeni njegovi roditelji i četvorica braće, i koji će jedini preživeti Holokaust da bi nam ispričao svoju priču.

U filmu govore i dvojica nekadašnjih ministara kulture Sovjetskog saveza odnosno Rusije, od kojih jedan pripada čvrstoj ruci ruske politike i ne dozvoljava mogućnost da se iz Rusije vrati išta od nemačke umetničke baštine koja je rat završila u rukama Trofejne brigade Crvene armije (sovjetska verzija Čuvara nasleđa), predlažući da naredne generacije odlučuju o tome, dok drugi ministar mirno kaže: „To što neka nemačka slika visi u Puškinovom muzeju neće izlečiti ranu mog oca koji se iz Staljingrada vratio bez prstiju“.

Film Otmica Evrope je veličanstveni memento umetničkom duhu starog kontinenta koji predstavlja njegovu srž i najvažniji stub njegovog identiteta. Takođe je i vrlo upotrebljiv u današnjim koordinatama istorije, kao opomena da vladar predimenzioniranih ambicija a premalenih kvaliteta može, kao dete koje zgazi upravo poklonjenu igračku, da postane sveopšti uništitelj sveta kojim bi hteo da vlada.

(emitovanje 22.10. i 23.10 – RTS 2 u 21.45)

Pošalji komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *